Ovo je pismo za našeg komšiju (ili komšinicu) koji već nekoliko dana baca svoje smeće u korpu koja se nalazi u holu naše zgrade, pored poštanskih sandučića, i namenjena je za odlaganje neželjenog reklamnog materijala.
Dragi komšija, draga komšinice,
ako iz zdravstvenih razloga niste u mogućnosti da svoje đubre odnesete do kontejnera, spreman sam da vam pomognem i to bez naknade, neograničeno, sve dok vam pomoć bude bila potrebna.
Ako to nije slučaj, nego se samo još uvek niste privikli na život u urbanoj sredini, evo kako stvari stoje:
Kada bismo svi zloupotrebljavali korpu u holu na način na koji vi to činite, veoma brzo bismo došli u situaciju da od đubreta ne možemo da uđemo u zgradu, izuzev, možda iz garaže, pa trk liftom, svako do svog sprata.
To vam je, komšija dragi, komšinice draga, Kantov kategorički imperativ. Jedan etički koncept koji smo svi učili u 4. razredu srednje škole: Postupaj onako kako možeš poželeti da svi postupaju. Ako ne želiš da svi kradu, ne smeš ni ti da kradeš. Ako ne želiš da se podavimo u đubretu, ne ostavljaj svoje đubre u holu zgrade.
Ako još uvek niste maturirali pa ne znate za Kanta, recite roditeljima da se jave predsedniku Skupštine stanara, koji vas ovom prilikom srdačno pozdravlja.
Nenad Mirić
pss/sunckret_b
